Милутин

Беше си време за резање у лозје. У комшил’к при деда Милутина беше једна удовица, баба Д’нка па јед’н д’н отиде коди Милутина:

- О, бата Милутине, де да те нешто замолим.
- Казуј, Д’нће, кво те насећира?
- Па те, бата Милутине, нође отекле, руће немам оди пусту работу. Е ли си знајеш дека си немам мужа а стигло лозјето за сечење. Па очеш ли ти, бата Милутине, да ми помогнеш и да ме одмогнеш, те да ми исечеш лозјето там у Будиндел.

- Очу, Д’нће, очу, како па да нечу да га исечем, ‘ли смо си комшије. Него ти јутре ујутру да ми у торбиче спремиш малко оди сирењце и оди пушеното, па малко оди рећијицу и оди комињач’к, па да испечеш једну убаву погачку ама да буде жежачка ка појдем, па ја дидем да га исечем.

И јутред’н, по договор, деда Милутин у једну руку торбу а у другу сећирче па ајд’ у Будиндел.
(С’г че се пажљив читалац припита за какво че му је сећирче, кам му лозјарсћи макази, е ли се лозјето с макази ориза. Јест, у праву си да се с макази ориза, ама се сас сећирче сече.)
А баба Д’нка га замолила и тека се договорила да њу лозјето исече а неје да га ореже.

А договор си се има испоштује.

Дојде деда Милутин у Будиндел, у лозјето, па испод једну црешњу распростре оној кво му баба Д’нка спремила те се убаво наруча и напије.

Тегај узе сећирчето па… Какво је напрајил мож си сам замислиш ако ти кажем да ниједну ђижу неје остајил. Врне се он у селово па право код Д’нку да си ђу врне празнуту торбу. Питује га она:

- А бата Милутине, вика ли лозјето, пушта ли с’лзе.
- Море, Д’нће, оно вика и не вика, ама ти има углас да ровеш.